Biografija

Nevena Daković je profesorica Studija filma  i medija na Katedri za Teoriju i istoriju Fakulteta dramskih umetnosti (FDU)  i rukovoditeljka IDS Teorije umetnosti i medija na Univerzitetu „Union“ u Beogradu.

Predaje po pozivu na evropskim i američkim univerzitetima.

Učestvuje na međunarodnim konferencijama i projektima.

Glavne teme su joj Balkan, nacija, reprezentacija, kulturno sećanje, kultura sećanja, Šoa.

Preko 80 radova objavila u domaćim i međunarodnim časopisima (SAD, Velika Britanija, Francuska, Turska, Italija, Kina).

Autorka je knjiga Studije filma: ogledi o filmskim tekstovima sećanja, 2014. i Balkan kao filmski žanr: slika, tekst, nacija, 2008. i urednica zbornika i antologija Media Archaeology, 2016, Representation of the Holocaust in the Balkans in Arts and Media, 2015, etc.

Članica je Academia Europaea.

Posredovano sećanje Novosadske racije: Holokaust ili ne?

Dvostruki cilj ovog rada je da (a) analizira raznovrsna svedočenja o Novosadskoj raciji, upisana i posredovana književnim i filmskim narativima sećanja i (b) istraži načine na koje oficijelne komemoracije pojmljene kao “diskurzivna i performativna praksa” oblikuju svedočenja i sećanja  upodobljena istorijskoj i društvenoj trauma prošlosti koja odjekuje i traje u sadašnjosti. Konačno, rad ukazuje na ambivalentnost i nestajanje shvatanja Racije kao jedino ili prevashodno događaja Holokausta.

Novosadska  racija (1942) je jedan od najtraumatičnijih događaja mađarske okupacije Bačke. Mađarska vojska, policija i lokalne okupatorske snage masakrirali su  preko 1.800 stanovnika Novog Sada (Jevreja, Srba, Slovaka, Hrvata, Rusina...) ubijajući ih i bacajući u zaleđeni Dunav. Trauma je ostala okidač zapretan u narativima istorije i sećanja zajednice, koji su polako artikulisani, medijski posredovani i prezentovani javnosti u romanima Danila Kiša (Psalam44, 1962; Peščanik, 1972) i Aleksandra Tišme (Knjiga o Blamu, 1972) i u filmovima Mike Antića (Spomenik, 1967) i Salboča Tolnaja (Peščanik, 2007).

Analiza zvaničnih komemoracija (2012-2017) ukazuje na načine kojima one ne samo da preuokviravuju originalna svedočenja nego i same postaju sekundarna svedočenja o savremenom društvenom kontekstu, novim čitanjima prošlosti, te izvesno obrazac za komemoracije zbivanja recentne prošlosti. Neutralizovana i deetnicizovana svedočenja i sećanja podržavaju politiku tolerancije  u multiteničkom društvu, što je jedan od preduslova kako za EU integracije tako i za progres, blagostanje društva.