Biografija

Šerilin Elston (Cherilyn Elston) predaje na katedri za Južnoameričke studije na Univerzitetu u Ridingu (University of Reading), UK. Doktorirala je na Univerzitetu u Kembridžu 2015. godine, i autorka je njige „Ženska književnost u Kolumbiji – alternativna istorija“ (Women’s Writing in Colombia – An Alternative History, Palgrave Macmillan, 2016). Između 2016. i 2017. radila je za britanski NVOJustice for Colombia, koji su zvanični savetnici u kolumbijskom mirovnom procesu sa FARC.

Svedočenje u vreme konflikta: Čitanje kolumbijskih pesnikinja i mirovnih aktivistkinja

Od sredine XX veka, Kolumbija je patila od najdužeg oružanog konflikta na Zapadnoj hemisferi. Uprkos relativnoj tišini u međunarodnim akademskim krugovima o upotrebi diskursa svedočanstva i sećanja u Kolumbiji, javio se talas tekstova svedočenja od strane raznolikih grupa na koje je uticao rat 90ih; a od sredine 2000ih, i zvanične incijative sećanja koje su želele da pomire traumatičnu prošlost ove države. Dok se ova promena ka sećanju i svedočenju javlja nakon što su se teoretičari studija pamćenja žalili na „prezasićenost“ pamćenja širom sveta, a kritičari južnoameričkog testimonio najavili kraj „vanrednog stanja“ koje je inspirisalo ovaj žanr u regionu, ovaj rad se zalaže za nastavak urgentnosti kolumbijskih tekstova svedočanstava u kontekstu konflikta koji je u toku. Umesto da se fokusira na proizvodnju tekstova svedočanstava objavljnenih u „zvaničnim“ izveštajima sa ciljem uspostavljanja istine o oružanom konfliktu, ja se fokusiram na funkciju književnosti dve pesnikinje i mirovne aktivistkinje, Marije Mercedes Karanca (María Mercedes Carranza1945-2003) i Pijedad Morales (Piedad Morales1956-2012) u svedočenju, čiji su radovi objavljivani pre skorašnjih mirovnih procesa. Istražujući pesme Pijedad Morales objavljene 90ih i 2000ih godina, blisko povezanih sa njenim aktivizmom u feminističkim i mirovnim organizacijama Ruta Pacífica, i Karancina poetska razmišljanja o nasilju, El canto de las moscas (Pesma muva) (1997), pokazaću kako njihove pesme postaju moćna svedočanstva protiv dinamika konflikta i zvaničnih narativa nasilja. Međutim, upoređujući konstrukciju alternativnih ženskih simbola otpora ratu i militarizmu prisutnih kod Pijedad Morales, sa poetskim refleksijama negiranja pamćenja u Kolumbiji prisutnih kod Marije Karance, takođe istražujem kako poezija registruje granice prisustva u svedočenju, ili, kako kaže Derida, suštinsko proganjanja koje utvrđuje funkciju svedočenja.