Biografija

Lidija Dimkovska je rođena 1971. godine u Skoplju, u Makedoniji. Ona je pesnikinja, spisateljica, esejistkinja i prevodilica. Studirala je Komparativnu književnost na Univerzitetu u Skoplju, i doktorirala na katedri za Rumunsku književnost na Univerzitetu u Bukureštu, u Rumuniji gde je radila kao predavač makedonskog jezika i književnosti na Fakultetu za strane jezike i književnost, na Univerzitetu u Bukureštu. Od 2001. godine živi u Ljubjani, u Sloveniji, i radi kao freelance spisateljica i prevodilica rumunske i slovenačke književnosti na makedonski jezik.

Objavila je šest zbirki poezije i tri romana, i uredila tri antologije. Dobitnica je makedonske nagrade za najbolji poetski debi, i najbolju knjigu proze za svoja prva dva romana, rumunske nagrade za poezijuPoesis iTudor Arghezi, nemačku nagradu za pozeijuHubert Burda, Nagradu EU za književnost i Evropsku nagradu za poeziju „Peter Krdu“. Njene knjige su prevedene na više od dvadeset jezika. Učestvovala je na brojnim međunarodnim književnim festivalima i čitanjima, i bila jewriter-in-residence u Ajovi, Berlinu, Gracu, Beču, Salzburgu, Slitu i Londonu.

Apstrakt

Tragedija rascepa Jugoslavije nije bio rascep sam po sebi, već brutalan način na koji se on dogodio. Traumatični događaji koji su se desili su duboko uticali na umetnost, naročito u post-jugoslovenskoj literaturi. Pisci širom bivše Jugoslavije su pokušali da razumeju zašto se to dogodilo, i tačno šta se dešavalo.Naravno, nismo svi pisali neposredno o ratu: radovi moje generacije su raznovrsni. Neki su bili o istorijskim događajima, ali su mnogi prosto bili o iskustvu izmeštanja, ili posvećenosti istraživanju pitanja nacije, nacionalizma, slobode, identiteta... Drugi, pak, posežu za univerzalnim, (ne)političkim temama, ili pokušavaju da istraže sebe kao žrtve sistema. Mnogi od nas koristimo humor kako bismo se izborili sa ovim traumatičnim događajima. Ako je nešto dobro izašlo iz ovih užasnih događaja, to je da su rat u Jugoslaviji i ove političke krize izazvale zainteresovanost za književnost moje regije.

 

Чесна девојка

 

Го однесов во „Second hand” погледот во иднината,

но никој не сака да го купи. Мрежата е бодликава,

а херои повеќе нема. Тагата е чисто физичка болка.

Ако нема вода,  пушти ја очната течност

закачена за очилата. Ако не носиш очила,

преправај се дека си Кинеска (едно око кон исток

плус едно кон запад е еднакво на женско писмо

во машко општество). Модата на ориенталците

се враќа во пакет со диететска храна.

Благослови ме и мене додека сум сè уште

чесна девојка. Утре-задутре ќе ја изгубам грешноста,

ќе носам везени кошули од Етнографскиот музеј

на Македонија, а некој треба да ги плати.

За да преживееме, најдобро е лекторскиот стан

да го претвориме во галерија. Ќе изложуваме

раширени вени, исушени папоци, очни мрежи

и скршени срца правопропорционални

со јужно-американските серии

(кажи зошто ме остави и со сестра ми ти се ожени),

а тагата е чисто физичка болка

и во мојата земја се лекува со хируршка интервенција.

Овде ја препознавам по болката во показалецот

пресуден во ширењето на мобилната телефонија.

Не знам зошто тетин ми не ме тепал во вреќа,

во овие години најдобро е некој друг

да ти ја пресече папочната врвца, а јас

не се плашам од Вирџинија Вулф,

јас се плашам од Лидија Димковска. Си чул за неа?

Една недокрстена, а сите пријатели и се замонашија,

една нетелесна, а сите љубени и останаа неженети.

Една твоја, речиси до исцрпување не-жена,

(можеби спонзорирана од Сорос за да биде нежна?).

речиси до негирање идеја на Медеја, на Јудеја, на неа.

Не, јас не се плашам од бројките 1,4,7

во кабинетот за очни болести, ниту од хипотеката

на верските празници, ставот кон Бога што постои ме плаши

на Богот што не постои, а во стравот очите се големи.

Леле колку зборови! Речниците се исплатлива работа,

си седиш дома и си играш: На буква, на буква...!

Отсега ќе зборувам само во ономатопеи,

или подобро, во метаономатопеи. Како и да е,

мило ми е што се запознавме, оче. Да не бев жена,

ќе можевте да ми се исповедате. Но, и вака е добро.

Си пиеме чај, си ги  грицкаме еден на друг ноктите

и се оближуваме. Џив-џив! Метаџив-метаџив!

 

 

 

 

Разлика

 

Исусолози, Алахолози,

Цариград нема современици.

Овде сè е професионално,

тоалетната хартија, машината за перење,

лифтот, микрофонот, телесната маса.

Отаде совршенството умот е ограбен сеф

што крие само уште тага.

Живеам крај храм нафрлан со клима-уреди

како задоцнети сипаници кај старци.

На домофонот цел ден некој ме прашува

дали во зградата има свирач на хармоника.

Можеби знае чуварот на знамињата –

едното црно, разресено од домашните миленичиња

што се вее од балконите на самоубијците,

другото национално, избледено од перење

што се вее од прозорците на убијците.

Помеѓу раѓањето и смртта животот нема гаранција,

единствениот сервис за поправки е сè уште во нас самите.

Понекогаш горешто посакувам да сум воен инвалид,

да лежам врз бришалка за плажа со мотив на гола жена

пристигната од Шведска со Црвен крст.

Но, залудно, на ваков ден му е потребно целото мое тело,

а на ноќта само торзото. Независно со која рака се крстам,

четирите страни на светот

го промашуваат срцето.

Ќе го заштитам со апликација врз маицата,

со глава од Че Гевара или со веронаука:

Таоизам: Shit happens.

Будизам: It is only an ilussion of shit happening.

Ислам: If shit happens, it is the will of Allah.

Јеховини сведоци: Knock, knock: Shit happens.

Христијанство: Love your shit as yourself.

Само една песна знам да свирам на хармоника,

но и таа е римејк на историјата.

Брисот од мојот болен зајак го пратив во Виена,

а од болниот светител - во Рим.

Како и Ингебор Бахман, секој резервен дел

се враќа дома во туѓо возило.

Постоење издолжено во мртовечка кола

кому живите отаде стаклото

му симнуваат капа

и му мавтаат како кога се родил: Па-па.

Кога саканиот се врати од Цариград со жолтите дуњи,

Фатма од оној свет кисело му се насмевна.

Разликата помеѓу човека и Бога, мил мој, е само една:

Човек првин наоѓа, па губи.

Бог првин губи, па наоѓа.

 

 

Национална душа

 

Откако брат ми се обеси со телефонскиот кабел

можам со него по телефон да зборувам со саати.

Копчето е постојано притиснато на Voice

за да му бидат слободни  рацете, да може со нив

да лепи плакати врз божјите бандери

и да повикува на жолчна расправа на тема:

Дали е душата национална?

Од возбуда и двајцата се тресеме, истражуваме,

јас на овој, тој на оној свет.

Науката докажа дека руска душа на пр., повеќе нема,

дека оној кој сонува ангели, во смртта ги прегазува ко сенка.

Можеби постои турска, кркори во слушалката брат ми,

оти секое утро слуша црцор од чајникот на Назим Хикмет

пред да ја дотурка количката со ѓевречиња

до портите на земјата. Ќе ти купам едно за душа.

И потоа задишано молчи. И ја бараме македонската

врз регистарски таблички на божјопатот Исток-Запад,

во картонски кутии со натпис „Не отворај! Гени!“,

натоварени врз плеќи на проѕирни мртовци.

А на мртовците не можеш да се потпреш.

Мртовците се илегални имигранти,

со своите подуени органи продираат во туѓи земји,

низ отворите на своите длапки и со шилците на своите коски

си го копаат и последниот гроб.

Таму ја предизвикуваат и последната тепачка

за националните небеса

и за душата што повеќе не се поседува.

Сè поголем е бројот на луѓе без души, на души без имиња.

Во автобус не си стануваат, едни без други далеку заминуваат,

со посредници се бараат, но не се спојуваат.

Нациите си кршат јајца од глава. 

Брат ми очајува. Јас станувам А.-национална.

Телефонскиот кабел што нè поврзува

ми се измолкнува од препотената рака,

го приклештува телефонот до ѕидот и се повлекува во штекерот.

Зошто никогаш за несреќните на оној свет

не се отвори бесплатна СОС линија?

Зошто никогаш не научив да запрам некого на пат кон смртта?

И јас како брат ми од раѓање барам влакно во јајцето,

откровение по секоја цена, разобличување на смислата.

А душите на луѓето што бараат влакно во јајцето

завршуваат на три начини: обесени со телефонски кабел,

во тела на поети, или и едното и другото.

 

 

 

 

Како е

 

да се биде дете на родители загинати во војна,

да се биде дете на разведени родители,

или дете од Африка на џамбо плакат,

да се живее во завод за хендикепирани лица,

да се има клуч од социјален стан,

да се добива помош во брашно, масло,

памук и стапчиња за уши,

да се има жиро-сметка за трансплантација на коскена срж,

да се живее во СОС-село со Голема мајка на девет деца

и тетка што доаѓа еднаш неделно

да пегла алишта и да игра карти,

да се спие во картонска кутија пред парламентот

или во метро на метропола што приредува собир на високи државници,

да се биде кукла во народна носија

наместо сообраќаец на раскрсница,

децата да посвојуваат родители, а не обратно,

да се пие на екс крвта за да не оксидира,

да се биде тироидна жлезда на семејната политика,

да ти течат лиги од некои луѓе,

а од некои, пак, да ти стои грутка во грлото,

да се чува најмеката бришалка за гостинот од странство,

а најтврдиот кревет за самоубиецот што преживеал,

да се биде раска во окото на Бога,

да се собере сознанието во лажичка леплив сируп,

да ти бидат ставовите испрани чорапи

што не си го наоѓаат својот пар,

да не ти се повеќе точни ни кожата ни земјата,

да се обеси за манастирската липа

човекот што последен ти го бакна челото,

да се биде актуелна тема за нискобуџетен филм,

папокот да се повлече пред јазикот,

а јазикот пред живата мера на духот,

да се стане постанар на сопственото постоење,

да станеш свесен дека животот е игра на непливач

со бранови повисоки од него. 

 

 

Азиланти

 

Под земјата се наоѓа најголемиот центар за азиланти.

Тоа се самоубијците, емигранти на оној свет,

неприфатени, потиснувани и измачувани во овој.

Подземниот азилен центар нуди слобода на движење

од периферијата кон центарот и обратно,

три оброци на ден и дневна пропусница за прошетка.

Азилантите имаат конфекциски број на својата алка.  

Но, гледај. Обичните мртовци штрајкуваат со глад

за прекубројноста на самоубијците околу нив.

Не сакаат азиланти крај своите уредни  домови,

не сакаат расфрлани јамки, празни шишенца за лекови,

искршени коски од паѓања и надуени мевови од давења,

во своите зелени градини поставуваат крстови наместо плашила

за оние што умреле без божја волја. Азилантите

се збунети и лути, со една нога наназад што постојано се враќа.

Едни заборавиле да остават порака, други да ја бакнат ќерката,

едни оставиле костум во пералница, други не составиле тестамент,

некои не откажале патување, а некои не закажале смрт.

И сега се тука. Со преведувачи во ходникот

и со папки во рацете чекаат да ги прими службеникот за азил.

Националност, пол, вера. Многумина имаат татко,

но не и татковина. Едни се алергични на ораница

па неможејќи да ја бакнат својата земја морале да заминат под неа.

Некои биле цел живот бегалци пред себе

на кои никој не им платил ботокс против стареење.

Некои ја искоцкале и несреќата, не само среќата.

Други со години не воделе љубов со љубовта на нивниот живот.

Некои ги убиле нивните ближни не со нож туку со игла или пинцета.

Меѓу нив има луѓе што се живи дури откако се мртви.

Полн е азилниот центар, ограден со бодликава жица од светот на обичните мртовци.

Пристигнав вчера. Добив две пропусници.

Дење ќе престојувам во дневниот центар за азиланти,

а ноќе во домот на обичните мртовци.

Не знам од каде нема да се вратам.